Iako negde duboko u sebi znamo da ćemo jednog dana umreti, većina nas kao da toga nije svesna. Pitam se kako je to uopšte moguće. Nesvesnost da ćemo jednog dana umreti nas često sabotira i onemogućava da živimo ovaj život punim plućima i baš onako kako mi želimo (umesto kako drugi žele). Nekako, kao da verujemo da ćemo živeti 300 godina, pa često čujemo i govorimo ono: ,,Ma, ima vremena”. Hm…vremena ima, ali da li i koliko ima nas u tom vremenu?
Da li znate šta pokazuje istinsku inteligenciju? Ne, to nije IQ od 150, već sposobnost da izvučemo iz života ono što svim srcem želimo. Sve ostalo je preživljavanje, muka i borba. Osrednjost. Ispod je odlomak iz knjige Vođa bez titule, koji je meni zaista uzdrmao svet kada sam ga pročitao jer me je naveo da preispitam život. Ukoliko ste pročitali ovu knjigu, dobro bi bilo da se podsetite s vremena na vreme ovog odlomka koji sledi. Ovaj odlomak može da vas podseti da je naše vreme ograničeno i da ne bismo smeli da odemo sa ovog sveta kajući se zbog onoga što nismo uradili i zbog svih propuštenih mogućnosti da budemo bolji i živimo lepši život.
,,Zanimljivo je da, kada počneš da razmišljaš o svojoj smrti, dođeš do onoga što je suština života. Dođi, pogledaj.”
Na dnu pored prvog groba bila je ploča od škriljca. Nikad nisam video ništa slično. Video sam da su na njoj urezane reči krupnim slovima.
,,Siđi slobodno”, rekao je Tomi, što me je podsetilo na jednog od narednika s moje vojničke obuke. ,,Ne plaši se prljavštine. Siđi i izvadi ploču.”
Srce mi je ubrzano tuklo. Obuzela me je sumnja. Ali pre nego što je strah sasvim ovladao, skočio sam u grob, podigao ploču i očistio je od prljavštine. Sunce se polako dizalo na nebu. I dalje u grobu, čitao sam reči koje mi je Tomi rekao da pročitam.
DESET LJUDSKIH KAJANJA, glasio je naslov. ,,Šta to znači?”, pitao sam.
,,Samo nastavi da čitaš.”
,,Deset ljudskih kajanja”, pročitao sam naglas. Potom je usledila lista od deset stavki.
Referenca:
Vođa bez titule, Robin Šarma