Trauma i posledice po život i zdravlje čoveka – intervju [Gabor Mate]
Želite da znate šta je tačno emocionalna trauma, kada i kako nastaje, koje su posledice po zdravlje i koji je put do isceljenja? Ovaj članak je kompletni vodič kroz traumu i daće vam sve od informacija što vam je potrebno da bolje razumete ovu veoma važnu tematiku.
Ovaj članak je informativnog karaktera i ne zamenjuje rad na sebi niti rad sa stručnjakom.
Pronađi sve za rad na sebi na jednom mestu
Započni putovanje transformacije svojih uverenja, obrazaca, uma i tela i evoluiraj ili se oglasi i pomozi drugima u tome.
Članak je u formi intervjua. Za kreiranje ovog članka zahvaljujemo američkom portalu Human Window i Gabor Matteu, koji je jedan od najboljih stručnjaka na planeti iz ove oblasti. Iako su istraživanja rađena na zapadu, činjenica je da su posledice emocionalne traume slične svuda na planeti. Shvatićete koliko smo mi zapravo istraumirano društvo kome je potrebna stručna pomoć.
Šta je trauma?
Reč trauma potiče iz grčkog jezika i znači rana. Trauma je rana. Kako ja razmišljam o tome, ako bih vas ranio, ako bih vam isekao meso, zaceljivanje bi uključivalo stvaranje ožiljnih tkiva. Da je rana bila dovoljno velika, dobili biste veliki ožiljak i bio bi bez nervnih završetaka, tako da je ne biste osećali. Uz to bi bila mnogo manje fleksibilna od vašeg normalnog tkiva.
Trauma je kada dođe do gubitka osećaja i smanjene fleksibilnosti u reagovanju na svet. To je zapravo odgovor na ranu.
Trauma je psihička rana koja vas otvrdne psihički, a zatim ometa vašu sposobnost da rastete i razvijate se. Boli vas – i zato reagujete na osnovu tog bola.
Ona izaziva strah i vlada vašim ponašanjem. Zapravo, vi se ponašate na određeni način iz straha. Dakle, ne znajući to, čitav vaš život usmeravaju strah i bol od kojih pokušavate da pobegnete na razne načine.
Trauma nije ono što vam se dešava, to je ono što se dešava u vama kao rezultat onoga što vam se već dogodilo.
Trauma je onaj ožiljak zbog kojeg ste kruti, manje fleksibilni, manje osećajni i stalno u odbrambenom mehanizmu.
Da li živimo u veoma traumatizovanom društvu?
Ako pogledamo stopu otvorenih trauma kao što su seksualno zlostavljanje dece, emocionalno zanemarivanje, stres u porodicama koji traumatizuje decu – to je široko rasprostranjeno. Veoma malo ljudi zaista odraste potpuno netraumatizovano u ovoj kulturi.
Naše društvo je veoma stresno i traumatizovano. I to ne možete odvojiti od socijalno-ekonomskih faktora.
Sa gubitkom smislenog i sigurnog zaposlenja ljudi, štednjom, gubitkom zajednica – ne samo da je više ljudi pod stresom i traumatizovano, već je i manje rezilijentno, jer rezilijentnost zahteva povezanost i podršku sredine.
Da li smo svi istraumirani i kako većina ljudi razume šta je trauma?
Svi imamo neke traume. No za početak, važno je reći da većina ljudi traumu ne razume. Smatraju da je trauma možda cunami ili bombaški napad. To su sasvim izvesno traumatični događaji, ali tako većina ljudi o traumi misli, kao o nečemu užasnom.
Ne misle o tome kao o unutrašnjoj psihičkoj rani koja im tada ograničava sposobnost da žive što potpunije, što zapravo trauma jeste. Još gore od toga, prosečan student medicine u svom obrazovanju i ne čuje reč „trauma“. Ne čuju reč! Nije da oni nemaju predavanje o tome, već ne čuju reč, ne u smislu u kom ja pričam o tome.
Mogli bi čuti za fizičke traume, ali neće čuti za psihičke traume, osim u uskom polju posttraumatskog stresnog poremećaja, o kojem neki psihijatri zaista uče. Trauma koja pogađa prosečnu osobu – u medicinskom leksikonu za to nema mesta.
Pravni sistem ne zna ništa o traumi.
Dakle, kada svi ovi traumatizovani ljudi dođu pred sudije i advokate – i tu su upravo jer su bili traumatizovani – a sada se drogiraju ili su nasilni i postupaju iz traume, oni jednostavno budu kažnjeni, umesto da sistem shvati da su to zaista povređeni, istraumirani ljudi.
Mogli bi biti rehabilitovani ako im se pruži prava podrška. Pravni, medicinski i politički sistem to ne shvata ili odbija da razume. To je ogroman problem.
Da li je gubitak povezanosti sa sobom u detinjstvu odgovoran za probleme u odraslom dobu?
Kada govorim o povezanosti sa sobom, govorim o nečemu vrlo jednostavnom. Reč je o sposobnosti organizma da zna šta oseća i da bude u stanju da odgovori emocijama u skladu sa sadašnjim trenutkom.
Bez ove sposobnosti ne možete preživeti. Ako životinja nema vezu sa sobom i ne zna šta oseća, ne može da odgovori na pretnje – biće mrtva.
Isto je i sa ljudima u evoluciji. Kada govorim o tome da smo povezani sa sobom, govorim o tome da zapravo znamo šta osećamo i doživljavamo u datom trenutku i da to možemo protumačiti na odgovarajući način. Bez ove sposobnosti smo izgubljeni i sa njom se rađamo – nikada niste sreli novorođenče koje nije povezano sa svojim osećanjima.
Potreba za prihvatanjem
Dok razgovarate sa odraslima, nađete mnogo ljudi koji čak i ako imaju svoja osećanja, oni ih ignorišu. Nešto se dešava između detinjstva i odraslog doba što izazove diskonekciju. To je naša potreba za prihvatanjem od strane naše okoline.
Ako naše okruženje ne može da podrži naša osećanja i naše emocije, tada će dete, kako bi „pripadalo“ i „uklopilo se“, automatski, nevoljno i nesvesno, potisnuti svoje emocije i svoje veze sa sobom, da bi ostalo povezano sa svojim okruženjem, bez kojeg ne može preživeti. Mnogo dece je u ovoj dilemi: ,,Mogu li da osetim i izrazim ono što osećam ili to moram potisnuti da bih bio prihvatljivo, dobro dete, lepo dete?”
Dalje, ako sami roditelji nisu u dodiru sa svojim osećanjima, oni ne mogu tolerisati detetova osećanja jer se osećaju ugroženo. Roditelj reaguje protiv deteta koje je besno – i dete nauči: ,,Ne smem da izrazim ono što osećam jer moram da pripadam roditeljima. Ako to ne učinim, ko će me zaštititi i negovati?” Automatski se odvajamo od sebe kako bi i dalje o nama brinuli. To je tragičan izbor. To čak i nije izbor – dete nije svesno da bira. To je automatski postupak.
Potom ulazimo u odraslo doba i odjednom kažemo: ,,Ja ne znam ko sam”. Naročito ljudi srednjih godina – shvataju da žive živote koji uopšte nisu bili njihovi životi. Sve su to uradili jer su prekinuli vezu sa sobom.
Osamdeset posto muškaraca u Kanadi izjavilo je da su pod stresom zbog posla. Ekonomiji su potrebni ljudi koji će raditi besmislene poslove u nesnosnim okolnostima, ali oni će to podneti. Postoji veza između potreba privrede i načina na koji podižemo decu.
Što su deca manje povezana sa sobom, to se više mogu uklopiti u ekonomiju koja ne brine o ljudskim osećanjima, već samo o profitabilnosti i proizvodnji. To je začaran krug!
Ovaj članak je informativnog karaktera i ne zamenjuje rad na sebi niti rad sa stručnjakom.
Pronađi sve za rad na sebi na jednom mestu
Započni putovanje transformacije svojih uverenja, obrazaca, uma i tela i evoluiraj ili se oglasi i pomozi drugima u tome.
Da li je trauma u detinjstvu povezana sa anksioznošću i paničnim napadima u odraslom dobu?
Naravno. Dakle, generalno verujem da većina, gotovo svi poremećaji mentalnog zdravlja potiču iz detinjstva – nastaju kao mehanizam za suočavanje. Ako pogledate anksioznost: ako bih u vas uperio pištolj, ne biste bili anksiozni već uplašeni, kao što i treba da budete. Koga i kada se bojimo? Kada nam nečim prete.
Ili nam se dogodilo nešto loše ili postoji opasnost/pretnja da nam se oduzme nešto što nam treba.
U ranom životu deteta, anksioznost je alarm vezanosti. Šta je detetu najveća potreba? Privrženost roditelju i veza sa roditeljem. Kada roditelj nije u blizini deteta, trebalo bi da dete oseti strah. To ima pozitivnu svrhu. Kada dete oseti strah, ono plače. I to dovodi roditelja. Pogledajte mačku koja odgovara na vapaje svojih mačića – odmah je tu.
Isto je i sa ljudskim bićima koja su povezana roditeljskim instinktom – oni će odgovoriti na detetov vapaj za pomoć. Taj strah je prilagodljiv. To je mehanizam za suočavanje.
Ali šta se događa sa osobom čiji su roditelji poslušali medicinske stručnjake da ne treba da uzimaju decu kad plaču? Sada je taj prirodni strah koji izaziva plač, koji dovodi roditelja i okončava anksioznost, ugrađen u dete. Dakle, ono što započinje kao mehanizam za suočavanje, sada postaje uopšteno.
Pod određenim okolnostima trebalo bi da postoji strah i strepnja. Ali kada imam ovu anksioznost kada nema neposredne pretnje – o čemu se radi? To nije odgovor na bilo šta spoljašnje, to je ugrađena anksioznost koju sam razvio kao dete.
Živimo u društvu koje ljude čini sve izolovanijim
Živimo u društvu koje ljude čini sve izolovanijim, gde ljudski socijalni kontakt zamenjuje prilično hladan i bezličan svet interneta. Tamo gde mladi imaju manje mogućnosti za smisleno zaposlenje i pripadanje nego što su to nekada imali njihovi roditelji – postoji veća opšta pretnja.
Kada ta opšta pretnja pogodi ljude koji su u detinjstvu previše uronjeni u anksioznost koju roditelj ne ublažava dolazeći da im pomogne, dobijate situaciju sa anksioznošću.
Kada su u pitanju vaši prijatelji sa strepnjom, podstakao bih ih da zaista pogledaju svoje detinjstvo i da prepoznaju da je strepnja zaista očajnički vapaj za pomoć u nekom periodu iz detinjstva – i da nauče da dobiju pomoć, a ne samo da popiju piće ili tablete za smirenje da bi zamaskirali bol i posledice anksioznosti.
Da zapravo vide da je anksioznost njihov normalni odgovor na ono što im se zapravo dogodilo. I da se mogu osloboditi i oporaviti od anksioznosti ako pogledaju u njene izvore.
Šta raditi sada kada znate sve ovo?
Nastavite dalje. Putovanje je u toku, kao što sam siguran da i sami znate. Napisao sam svoj epitaf – koji će biti urezan na mom nadgrobnom spomeniku: „To je bilo mnogo više posla nego što sam očekivao“. To je puno posla, ali to je neophodan posao i lep je to posao, jer vas zaista uvodi u vaš život na pravi način. Obogaćuje vaše odnose. Što više upoznajete sebe, to ste slobodniji. Zbog toga je Isus rekao: ,,Znaćete istinu i istina će vas osloboditi”.
Isus je bio veliki psiholog, kao i svi duhovni učitelji. Takođe je rekao u Tominom jevanđelju da će vas osloboditi sve što iznesete iz sebe, a da će vas ono što ne iznesete ubiti.
Sve ove stvari koje nosimo mogu biti neprijatne, zastrašujuće… Koliko god sami sebe osuđivali zbog ovih problema, ako pristupimo sa iskrenom radoznalošću da otkrijemo o čemu se radi i sa malo saosećanja, to može biti izuzetno oslobađajuće.
Pa ako ste to započeli, nastavite. A staza je mnogo. Takođe, poštujte svoje telo. Obavezno se dobro hranite i izađite u prirodu i vežbajte. Radite vežbe poput joge, borilačkih veština ili nečeg drugog. Poravnajte svoj um sa telom i upoznajte ih oboje.
Šta je Ajahuaska i kako nam može pomoći na putu isceljenja?
Ajahuaska je posebna biljka koja raste u slivu Amazona u Peruu, Kolumbiji, Brazilu i Ekvadoru.
Tamošnji šamani različitog etničkog porekla koriste biljke najmanje stotine, a moguće hiljadu i više godina u ceremonijalnom kontekstu, kao lekovito sredstvo. Ajahuaska je zapravo kombinacija dve biljke koje šamani kuvaju i mešaju.
Ima moć da otvori područja mozga koja nose emocionalna sećanja iz detinjstva i uvid odraslih, što su potvrdili i snimci mozga. Da kažem vrlo pojednostavljeno, u odgovarajućim okolnostima kada uzimate Ajahuasku, možete da proživite svoje detinjstvo iz perspektive odrasle osobe.
Usput ćete možda iskusiti vizije
Ja nisam mnogo. Voleo bih da jesam, voleo bih da neki jaguari dođu i razgovaraju sa mnom, ali do sada nisu! Mnogo ljudi je doživelo ovakve vizije, a one uvek imaju značenje. To značenje nije magično, to značenje ima veze sa nekom dinamikom u vama samima. Anakonda ili jaguar postaju simbol nečega unutar vas samih i kako se to povezuje sa prirodom.
Dolazimo iz prirode, deo smo prirode i sasvim je izvesno da su u Amazoniji ljudi veoma povezani sa prirodom. Kroz ove vizije, emocionalna stanja detinjstva, radost i blaženstvo ili strah i užas i bol, upoznaćete svoju istinsku prirodu. Možete se pomiriti i sprijateljiti sa njom, prateći je iz ugla odrasle osobe.
To je pomalo romantizovana verzija onoga što se dešava. Ponekad može da vas boli stomak i da povraćate. Za neke ljude zaista može biti veoma teško da se suoče sa strahovima koji se rađaju u njima.
Ali u pravom kontekstu, uz pravu podršku i smernice, ovo mogu biti duboko značajna iskustva. Međutim, nisu za svakoga. Ili osećate da vas to poziva ili ne. Niko ne treba da se primorava, a određeni ljudi ne bi trebalo da prolazi kroz ovaj proces.
Određeni lekovi nisu kompatibilni sa Ajahuaskom, takođe. Ali za određene ljude to mogu biti duboka putovanja u dušu.
Neke žene boluju od endometrioze i fibromijalgije. Da li je ovo posledica traume u detinjstvu?
Samo u 100% slučajeva. Ako zapravo razgovarate sa tim ženama sa endometriozom ili fibromialgijom, to su fiziološki procesi, ali iz nauke i intuicije znamo da se um i telo ne mogu odvojiti. Ovi ljudi uvek pate od jakog stresa.
Ti stresovi imaju veze sa suzbijanjem sopstva koje je zapravo započelo u detinjstvu kao mehanizam za suočavanje. Poznavao sam ljude koji su se izlečili od endometrioze ili fibromialgije i još opasnijih stanja kroz proces dubokog rada na sebi uz odgovarajuću podršku.
Za one ljude koji pate od endometrioze i fibromialgije, zaista ih molim da pročitaju moju knjigu „Kada telo kaže ne“, jer ja tvrdim da je njihova takozvana bolest zapravo telo koje kaže „ne“ stresovima u životu koje imaju i kojima nisu rekli „ne“.
Pozvao bih ih da pogledaju svoje odnose, posebno sa svojim partnerima. Koliko stresa svog partnera preuzimate? Koliko ste zadovoljni ljudima? Koliko ste ljubazni prema ljudima bez obzira na to kako se osećate? Koliko se bavite problemima drugih ljudi i ignorišete svoje? Koliko dobro poznajete sebe?
Gde ne kažete ,ne” kada želite da kažete „ne“, a bojite se? Ako se ljudi bave tim pitanjima, njihova tela će odgovoriti vrlo pozitivno.
Ovaj članak je informativnog karaktera i ne zamenjuje rad na sebi niti rad sa stručnjakom.
Pronađi sve za rad na sebi na jednom mestu
Započni putovanje transformacije svojih uverenja, obrazaca, uma i tela i evoluiraj ili se oglasi i pomozi drugima u tome.
Preporučujemo i ove članke:
Referenca:
Dr Gabor Maté on Childhood Trauma, The Real Cause of Anxiety and Our ‘Insane’ Culture
