Minhauzenov sindrom: Kako žrtva izmišlja bolest zarad privlačenja pažnje

U današnjem svetu, gde su zdravstveni problemi i mentalne bolesti sve češći, jedan od najzagonetnijih poremećaja koji intrigira i vrlo je neobičan je Minhauzenov sindrom. Naziv je dobio po nemačkom baronu Karlu Fridrihu Minhauzenu koji je često na društvenim okupljanjima pričao o svojim avanturama tokom rusko-turskog rata. Njegove priče bile su nadrealne te je baron važio za najvećeg lažova svoga doba. U tom kontekstu, danas se u žargonu upotrebljava izraz „baronisanje“ kao sinonim za laganje. U nastavku teksta saznajte o kakvom se poremećaju radi.

Šta je Minhauzenov sindrom?

Minhauzenov sindrom je psihopatološki poremećaj karakterističan po tome što se osoba pretvara da je bolesna kako bi izazvala pažnju, brigu i sažaljenje okoline. Da je reč o ozbiljnom problemu govori podatak da se ljudi koji pate od njega na različite načine trude da izazovu simptome bolesti. U svom snažnom ubeđenju koje izvire iz potrebe za pažnjom, osoba koja boluje od ovog poremećaja spremna je da prepravlja rezultate laboratorijskih analiza, a ukoliko je potrebno, da se samopovređuje, pa čak i da zahteva ozbiljne operativne zahvate od lekara, kako bi kod okoline izazvala zabrinutost i sažaljenje.

Druga varijanta ovog poremećaja je poznatija kao Minhauzenov sindrom preko posrednika. Ovo je takođe ozbiljan poremećaj mentalnog zdravlja, psihopatološko stanje, koje je najčešće i oblik zlostavljanja dece. Staratelj deteta, najčešće majka, izmišlja lažne simptome ili izaziva prave, kako bi drugima izgledalo da je dete bolesno. Većina ljudi sa ovim problemom su majke sa malom decom. Međutim, to mogu biti i odrasli ljudi koji brinu o starom roditelju.

Poslednjih godina, sa razvojem informacionih tehnologija i masovnom upotrebom interneta, Minhauzenov sindrom je dobio novu formu koja se naziva Internet Minhauzen sindrom. Manifestuje se na taj način što se osoba sa sindromom pridružuje grupama za podršku osobama koje se nose sa ozbiljnim zdravstvenim teškoćama kao što su kancer, leukemija, paraplegija, cistična fibroza i sl. Ove aktivnosti su najčešće ograničene samo na internet, ali takođe mogu da imaju posledice na grupe i zajednice, u smislu da se pojedini članovi koji otkriju laž i obmanu od strane osobe sa Minhauzen sindromom osećaju povređeno, ismejano, doživljavaju to kao izdaju.

Minhauzenov sindrom treba razlikovati od hipohondrije i malgeringa. Kod hipohondrije, osobe zaista veruju da su bolesne iako nema stvarne medicinske osnove za to, dok osobe s Minhauzenovim sindromom svesno manipulišu svojim telom kako bi postigle svoje ciljeve. Malingering nije psihički poremećaj, već  je simulacija ozbiljne bolesti kako bi se pribavila neka materijalna korist ili izbegla neka obaveza.

Kako ga prepoznati – simptomi

Minhauzenov sindrom se teško otkriva jer su osobe sa ovim problemom dobri manipulatori. Vrlo često raspolažu i dobrim medicinskim znanjem, tako da simptome izmišljene bolesti mogu precizno da opišu. Tipična je dramatična prezentacija simptoma, poznavanje medicinskih izraza i termina (što se može steći radom u zanimanjima povezanim sa zdravstvom, ali i istraživanjem preko interneta), licemerno i svadljivo ponašanje prema medicinskom osoblju, prisutnost više hirurških ožiljaka kao rezultat višestrukih operacija i zahvata da bi se istražili izmišljeni simptomi, kao i navodna pojava simptoma samo kada je pacijent bio sam i niko drugi nije mogao da svedoči tome. Sa druge strane, mogu ići i tako daleko da simptome odglume u javnosti.

Dešava se da sami sebe povrede, da ponovo naprave rane koje su zarasle i da izlaganjem rane prljavštini izazovu infekciju koju bi posle morali da leče. Često se obraćaju lekaru i tvrde da osećaju snažan bol u grudima, mučninu u stomaku i želucu, gušenje i sl. Povređuju sebe sagorevanjem ili sečenjem mesta na telu, konzumiranjem pokvarene hrane i raznim drugim načinima. Najčešće se žale na smetnje koje je teško opovrgnuti bez dodatnih medicinskih analiza i testova.

Osim simptoma fizioloških bolesti, to mogu biti i simptomi mentalnih smetnji. Neki oboleli od Minhauzenovog sindroma tvrde da vide nepostojeće stvari i ljude, da imaju halucinacije najrazličitijih sadržaja i sl. Osobe sa Minhauzen sindromom, zbog nastojanja da kod sebe iniciraju pojavu simptoma neke bolesti, sklone su prekomernoj upotrebi najrazličitijih supstanci, usled čega čak može da dođe i do nenamernog samoubistva lekovima.

Često se obraćaju lekaru i traže lečenje u bolničkim uslovima. Neretko se događa da menjaju prebivalište – kada  ih razotkriju u jednoj bolnici, oni se obraćaju drugoj i tako unedogled. Neki od pokazatelja  su i tvrdnje da boluju od neizlečive bolesti, da imaju dugu istoriju bolesti i da su se dugo lečili u inostranstvu. Dešava se da izmišljaju neverovatne priče iz svoje prošlosti: da potiču iz bogatih i moćnih porodica, da su kao heroji ranjeni u ratu i sl.

Simptomi kod deteta ili druge osobe koje je žrtva

Kod Minhauzenovog sindroma preko posrednika, dete (ili druga žrtva, često starija i nemoćna osoba), pre svega, provodi mnogo vremena u ambulantama i drugim medicinskim ustanovama. Neprekidno je izloženo pregledima, testovima, analizama ili drugim zdravstvenim procedurama. Karakteristično je da ima čudne simptome koji nisu tipični ni za jednu bolest, niti se rezultati analiza poklapaju sa bolestima na koje bi se moglo sumnjati. Simptome prijavljuje roditelj ili staratelj, a najčešće ih nikada ne vide zdravstveni radnici. Simptomi „nestaju“ u bolnici, ali „počinju“ ponovo kada dete ode kući.

Roditelj ili staratelj može činiti razne ekstremne stvari sa ciljem da lažira simptome bolesti kod deteta. Na primer:

• dodavati krv u urin ili stolicu deteta;
• uskraćivati detetu hranu ili namirnice sa hranljivim sastojcima, а fingirati da dete ne može da se ugoji;
• zagrevati termometre i simulirati povišenu temperaturu;
• prečesto iscrpljivati dete pravljenjem laboratorijskih analiza;
• davati mu različite lekove (od onih koji će ga naterati da povraća ili dobije dijareju, do sedativa;
• inficirati intravensku liniju…

Uzroci nastanka

Nisu poznati precizni uzroci koji doprinose razvoju ovog sindroma, ali smatra se da se radi o kombinaciji psiholoških i bioloških činilaca. Ističe se veliki uticaj iskustva emocionalnih trauma, manjka pažnje i zanemarivanja u detinjstvu, fizičkog i psihičkog zlostavljanja. Faktor koji može da doprinese pojavi Minhauzenovog sindroma je i istorija čestih bolesti u detinjstvu sa hospitalizacijama, uz budnu pažnju i negu od strane lekara i medicinskog osoblja. Kod osoba sa ovakvim iskustvom, sećanja iz detinjstva, kada su tokom lečenja imali svu pažnju roditelja i okruženja, povezuju se sa osećajem sigurnosti koji osobe u poznim godinama žele da iznova dožive.

Kada se radi o sindromu preko posrednika, u najvećem broju slučajeva se javlja usled patološkog odnosa koji majka razvija prema detetu, ali je moguće da se razvije i u drugim odnosima. U osnovi ovog poremećaja, kao i kod klasičnog Minhauzenovog sindroma, krije se potreba za pažnjom i brigom. 

Smatra se da postoji povezanost Minhauzen sindroma sa poremećajima kao što su panični poremećaj ličnosti i narcistički poremećaj ličnosti. Osoba najčešće  ima osećanje manje vrednosti, poljuljan osećaj identiteta, manjak vere u sopstvene snage i nedovoljno samopouzdanja, te samim tim ima problem u uspostavljanju odnosa sa ljudima oko sebe. Izmišljanje bolesti i simptoma pruža priliku da bude bezrezervno prihvaćena i da dobije pažnju i povrati svoj identitet. Uloga bolesnika obezbeđuje joj definisanu društvenu ulogu i mesto.

Lečenje

Otkrivanje i postavljanje dijagnoze je veoma teško, upravo zbog manipulativnog ponašanja obolelog i njegove sklonosti ka lažima i obmanama  okoline. Ovo ometa odnos poverenja koji se podrazumeva između lekara i pacijenta, te samim tim otežava efikasno lečenje. Lekar, pre nego  što posumnja da neko boluje od Minhauzenovog sindroma, mora isključiti mogućnost raznih drugih fizičkih i mentalnih bolesti. Onda kada utvrdi da ne postoji organska osnova za simptome na koje se učestalo žali pacijent ili pak da pacijent ima ožiljke i povrede koje je sam sebi naneo, uputiće ga psihologu ili psihijatru koji na osnovu posebno konstruisanih intervjua, kao i drugih stručnih postupaka i procedura, utvrđuju  da li je u pitanju Minhauzenov sindrom ili neko drugo mentalno oboljenje.

Terapija uključuje psihoterapiju kako bi se razumeli koreni problema, suočavanje s traumatičnim događajima i učenje zdravih načina izražavanja emocija i traženja pažnje. Podrška porodice i bliskih osoba takođe igra ključnu ulogu u procesu ozdravljenja. Preporučuje se i porodična psihoterapija koja može pomoći članovima porodice da razumeju prirodu ovog sindroma i da prilagode sopstveno ponašanje u odnosu sa obolelim članom porodice. Ne postoje lekovi za lečenje samog poremećaja, ali se koriste lekovi za ublažavanje pratećih simptoma kao što su depresija i anksioznost. Upotreba lekova mora da bude strogo kontrolisana zbog visokog rizika od zloupotrebe od strane obolelog. Treba imati na umu da je lečenje osobe od ovog poremećaja dugotrajno i teško.

Deci koja su doživela ovakav vid nasilja može biti potrebna medicinska nega za lečenje komplikacija usled povreda, infekcija, lekova, otežanog zdravstvenog stanja ili operacija. Takođe, biće im potrebna i psihološka nega da bi se izborili sa depresijom, anksioznošću i posttraumatskim stresnim poremećajem, koji se mogu razviti zbog zlostavljanja.

Preporučujemo i ove članke:

• Depresija: Uzroci, simptomi i izlaz iz mraka
• Kako traume iz detinjstva utiču na tvoj život danas?
• Ovo su najopasnije tehnike manipulacije: Evo kako da ih prepoznaš i da se zaštitiš
• Šta je trauma: Sve o traumi što treba da znaš i vodič ka isceljenju

Reference:
Čudesni svet Minhauzenovog sindroma
Šta je Minhauzenov sindrom
Šta je Minhauzenov sindrom preko posrednika
Minhauzenov sindrom