Motivacija je kao neiskren prijatelj. Okrene ti leđa kada ti je najpotrebnija. Šta onda?
Pre 3 godine radila sam u teretani. Na prvi pogled sam znala ko odustaje nakon 15 dana. Kada kod vežbača prvog dana vidite prenaglašeno euforičan stav: ,,Menjam život iz korena, ustajem u 6h, treniram 7 dana nedeljno, izbacujem svu nezdravu hranu odjednom!”, znate da je to kratkog daha. Nakon euforije uvek sledi ,,minus faza”.
Onda ne dolazi mesecima, pa dođe opet, 100% rešen da ovog puta istraje. Međutim – ista priča.
Rok trajanja motivacije je kratak. Postoji neurobiološko objašnjenje zašto je to tako, ali o tome ćemo u nastavku teksta.
Motivacija je kao neiskren prijatelj koji ti okrene leđa baš onda kada ti je najpotrebniji. Tu je kada je veselo i sve ide po planu, ali čim malo krene drugačije od planiranog – Adios amigo! Kao da nikada nije ni bila tu.
Koliko se možemo osloniti na takvog prijatelja? Ne znam za vas, ali ja ipak ne bih.
Sve dok čitate tekstove o tome kako se motivisati – nećete se motivisati.
Šta bi bilo da samo čitate o dijeti dok jedete i ležite? Šta bi bilo da samo čitate o tome kako se obogatiti? Da li ste postali mršaviji? Da li ste postali bogatiji? Ne. Zato što morate primeniti to o čemu čitate. Nedostaje bitan deo koji se zove Ustani ovog momenta i uradi nešto povodom svog cilja!
Zato vas sada izazivam da ovo bude poslednji tekst koji čitate o motivaciji. Od danas, pa narednih 6 meseci, usmerite se samo i isključivo na akciju.
Bez velike filozofije, disciplina se gradi tako što radite ono što znate da morate onda kada vam se najviše ne radi! Disciplina se vežba, baš kao mišić. Ako je uopšte ne koristite, ona atrofira. Nema je ni u jednom segmentu života. Ako je koristite stalno i primenite je onda kada ste pred najvećim izazovom da odustanete – ona jača. Uzmite bilo koji segment života u kom vam nedostaje „motivacija“ i primenite je.
Svaki početak je težak, to već znate. Ono što verovatno ne znate jeste odgovor na pitanje zašto je tako. Ne, nije zato što ste lenji ni zato što niste motivisani. Priroda je tako odredila. Čovek je tako napravljen da bude otvoren za promene do dvadeset pete godine. Razlog je jednostavan. Prošli ste kroz školovanje, verovatno obezbedili način da se prehranite svakog dana čim ste i dalje živi, doneli potomke na svet ili niste, ali ste doživeli godine za produžetak vrste – i tada nastupa zatvorenost za promene. Ne zato što vi tako želite, već zato što je priroda tako rekla.
Mozak smatra da je odradio odličan posao i sada od vas očekuje da nastavite da živite na način koji vas je do sada držao u životu. Ne želi da se menja i reaguje burno kada se vi osmelite da uvodite neke promene. Kreće lučenje noradreanalina (hormon stresa), mozak je uporan u tome da odustanete. Osećate nemir, želite da odustanete, nema fokusa, nema motivacije. Ali – tu je i jedna odlična vest! Kada mozak shvati da vi odbijate da odustanete, da nastavljate uprkos noradrenalinu, kreće lučenje dopamina koji potiskuje noradrenalin i vi ste odjednom zadovoljni, osećate uzbuđenje, želite da se posvetite i to vam ne predstavlja teret, već zadovoljstvo.
Kod svakog novog učenja nakon dvadeset pete godine, kao i kod promene navika, ovaj proces se dešava. Svima, ne samo vama. Oko 80% ljudi ne podnese pritisak koji noradrenalin stvara i odustaje.
Nećete valjda odustati sada kada ovo znate?
Zamislite najveselijeg prijatelja na žurci – to vam je dopamin. Povezan je sa estrogenom i testosteronom i daje volju za životom. Okrenut je spolja. Serotonin je takođe hormon sreće, ali okrenut ka unutra. Za dopamin možemo reći da je ekstrovert, dok je serotonin introvert. Ako je nivo serotonina viši od nivoa dopamina, mi smo srećni, ali u miru. U toku meditacije se luči serotonin. Kada je duže serotonin dominantan nad dopaminom, mi malo izgubimo na žaru. Nema one gladi da postignete nešto više, da napredujete, da se takmičite sami sa sobom ili sa drugima, već je to više stanje neke nirvane.
Većini je dopamin poznat samo kao hormon sreće koji se luči onda kada ostvarimo nešto, kao nagrada za trud. Međutim, dopamin je mnogo više od toga. On je naše pogonsko gorivo na putu ka nekom cilju, ali može biti malo zahtevan. Morate mu stalno aplaudirati, bodriti ga, podsećati da ste na pravom putu i da ne odustaje. Ako pomisli da ga uzimate zdravo za gotovo, on se povlači. Ne reaguje na spoljašnje aplauze, samo na aplauze koje dajete sami sebi.
Obično je ljudski organizam u mogućnosti da kreira tačno onoliko dopamina koliko mu je potrebno, ali to može biti dovedeno u pitanje kada neko „zlostavlja“ svoj dopaminski sistem adiktivnim ponašanjima. Ovde ne mislim samo na konzumiranje opijata, već i na ono što svakodnevno radimo – proveravanje društvenih mreža, 50 mini doza lajkova i komentara dnevno i tako svakog dana – organizam se zasiti. Potrebna mu je sve veća i veća doza i više ne možete osetiti ono staro zadovoljstvo. Postanete hronično umorni i ne baš srećni. Ali, to se može resetovati tako što smanjite ponašanja koja vam crpe dopamin bez ikakvog razloga.
Kod dece je dopamin prirodno povišen jer im je potreban za istraživanje sveta. Kod depresivnih ljudi je vrlo nizak, zato im je realno teško da krenu u neku akciju. Dopamin uči putem nagrade i kazne. Ponašanja za koja je kroz iskustvo sa vama shvatio da su dobra za vas – on nagrađuje. Dodaje vam još motivacije. Ponašanja za koja smatra da nisu dobra za vas ne nagrađuje. Razočarenja ubijaju dopamin.
Ipak, treba primetiti da su ovo isti simptomi kao kod hipotireoze (smanjena aktivnost štitne žlezde), tako da bi trebalo isključiti to kao mogućnost.
Da li možete da odustanete sada kada znate koliko vas malo deli od bilo kog cilja koji imate?
Malo nelagodnosti dok ne sklopite prijateljstvo sa noradrenalinom i strpljenje dok dočekate susret noradrenalina sa dopaminom. Posle toga kontinuirano aplaudiranje sebi, bodrenje dopamina i to je to! Toliko je lako!
Uzmite sada list papira i olovku.
Napišite sledeće:
Ja, (ime i prezime), obećavam danas (datum) da narednih 6 meseci neću čitati tekstove o motivaciji niti ću čekati da se sama pojavi. Krenuću joj u susret. Biću 100% fokusiran/a na svoj cilj! Jak/a sam i mogu da podnesem malo nelagodnosti koju ću osetiti kada noradrenalin stigne. Neću odustati u svojoj nameri jer znam šta sledi i znam da 80% ljudi ovde odustane. Ja nisam ta/taj koji odustaje! Danas (datum) krećem u akciju (napišite koja je vaša akcija, šta želite da promenite ili naučite) i znam da ću uspeti. Svima je nakon dvadeset pete godine teško da se menjaju, ali ja nisam baš bilo ko.
Dopamine, čekam te.
Vaš potpis
SREĆNO i javite kako ide!
Autor: Jelena Živković