Rana nastala u odnosu sa ocem je rana koja se najčešće prenosila i prenosi se sa generacije na generaciju. Trauma koja ostavlja nesvesnu, neisprocesuiranu bol u nama i stid. Prisustvo i uticaj oca i muške figure je ključno za naš mentalni, emocionalni i socijalni razvoj. Figura oca ima veliki uticaj na naše emocionalno stanje, zaštitne strategije koje razvijemo, duboka uverenja koja kreiramo, na naš osećaj lične vrednosti, sigurnosti, kao i na dinamiku koju ćemo kreirati u našim budućim odnosima.
Često nerazrešene i neisprocesuirane traume našeg oca mogu da postanu naše dok ne postanemo svesni toga. Traume naših očeva mogu biti projektovane na nas u toku odrastanja.
Zbog disfunkcionalnosti u porodici, otac često može biti odsutan, nasilan, nedostupan, isključivo strog i kritikujući, može koristiti određene zaštitne strategije kako bi olakšao svoj bol poput alkohola, kockanja i ostalih destruktivnih ponašanja. To utiče na nedostatak uloge koju otac treba da ima u odrastanju deteta u vidu vođstva i usmerenja deteta.
Zbog egocentričnosti koja je prirodno prisutna kod nas kao dece, mi verujemo da sve što nam se dešava, zapravo se dešava zbog nas.
Kasnije, kako odrastamo, mi to što se desilo na svesnom nivou možemo da racionalizujemo i razumemo zbog čega našeg oca nije bilo, zbog čega nikad nije došao, zbog čega nas je zlostavljao ili maltretirao, ali na nesvesnom nivou možemo imati ranu čiji je temelj krivica i osećaj da smo mi za to krivi. Kao deca to personalizujemo (shvatamo lično) zato što nemamo razvijen ego koji može da sagleda oca objektivno i razume zbog čega se tako ponaša, pogotovo ukoliko nismo imali podršku neke starije osobe da nam objasni šta se dešava i zbog čega.
Mnogi od nas su bili osramoćeni od strane oca ukoliko nisu bili zamišljena verzija deteta kakvo je otac želeo, ukoliko su izražavali određene emocije koje osećaju ,,slabići” ili nisu ispunjavali određena očekivanja. Omalovažavanje, kažnjavanje i kritikovanje bili su česti pratioci kroz odrastanje. Neki su bili zlostavljani od strane oca ili su svedočili da se otac isto ponaša prema majci.
Naša potreba za ocem, naša potreba za njegovom ljubavlju i bliskošću utiče na to da mi počinjemo da napuštamo sebe ili da odbacujemo delove sebe, svoju autentičnost, svoje želje ili ono ko mi zaista jesmo kako bismo ostvarili kontakt i bliskost sa njim i dobili ljubav i njegovo odobrenje.
Često, svesno ili nesvesno, možemo da osećamo spektar emocija u odnosu sa ocem poput ljutnje, straha, ljubavi, mržnje, uzbuđenosti i bola, koje kasnije takođe možemo da osećamo i u našim ljubavnim odnosima.
Slede neke od najčešćih rana iz odnosa sa ocem.
Dete, kasnije odrasla osoba, oseća se kao da nikada nije dovoljno dobro da bi dobilo očevu potvrdu. Ima intenzivnu potrebu da sve što radi bude savršeno jer veruje da će tako pridobiti očevu ljubav i naklonost, da će ga primetiti, a ovo kroz odrastanje postaje obrazac ponašanja. Perfekcionizam je zapravo vrlo opterećujući i uglavnom štetan, te vodi ka velikoj količini stresa i anksioznosti.
Donekle slično ponašanje je i radoholizam, gde je osoba zadovoljna samo kada radi i konstantno postiže rezultate u poslu, njoj je profesionalni život važniji od prijatelja, porodice, intimnih odnosa, čak i sopstvenog zdravlja. Ovo je takođe najčešće posledica poruke koju je osoba dobijala u detinjstvu – da nije dovoljno dobra i da svoju vrednost mora da dokaže kroz neko postignuće.
Zbog odsustva muške figure ili neadekvatnog odnosa sa ocem u kome dete nije imalo priliku da posmatra i razvije u sebi zdravu mušku energiju (svi mi imamo u sebi i mušku i žensku energiju, bez obzira na pol, o ovome će biti reči u nekom od narednih tekstova), u odraslom životu ima problem da se nečemu posveti i da disciplinovano istraje.
Odličnost i istrajnost jesu deo muškog principa i potrebne su za ostvarenje različitih ciljeva u životu, ali i za razvijanje samopoštovanja, samopouzdanja i vere u sebe. Sve bi ovo trebalo da bude deo zdravog odrastanja i da se postepeno razvija kroz porodične odnose, ali nažalost, mnogi nisu imali dobre uslove za to.
Ukoliko dete nije imalo topao, nežan i negujući odnos sa ocem, već je otac bio hladan, distanciran, odsutan ili čak nasilan, ono će to tumačiti kao signal da emocije nisu dobrodošle i da ih treba potisnuti. Kasnije, kada odraste, skrivaće svoju ranjivost od drugih, pa i od sebe, jer će smatrati da osećanja ne treba pokazivati da to neko ne bi zloupotrebio, ismejao, ponizio.
,,Za svaki slučaj”, ova osoba se neće suviše zbližavati ni sa kim kako ne bi bila povređena. Dugoročno potiskivanje emocija i izbegavanje bliskosti može se nepovoljno odraziti kroz depresiju, anksioznost, ali i fizičke simptome i bolesti.
Naročito kod ženskih osoba koje nose rane iz odnosa sa ocem, karakteristična su pomešana osećanja prema muškarcima koja idu od ljubavi, divljenja, strahopoštovanja, pa sve do nepoverenja, straha, ogorčenosti, pa čak i mržnje. Sa jedne strane, osoba snažno želi da dobije potvrdu i ljubav muškarca koju nije mogla da dobije od oca, dok je sa druge strane ogorčena, ljuta, krivi sve muškarce za to što njen otac nije umeo da joj pruži nežnost i podršku.
Dešava se da osoba teško ostvaruje uspešan partnerski odnos jer ima veliki otpor i gnev prema muškarcima, nema poverenja da se dovoljno otvori i poveže, a u isto vreme ima očekivanja da partner nadomesti sve ono što je nedostajalo u detinjstvu. Oseća da mora da napusti sebe i ono što jeste (jer veruje da nije dovoljno vredna takva kakva je, pošto to ocu nije bilo dovoljno da bi je voleo) da bi dobila ljubav muškarca i ostvarila odnos, a zbog toga je ljuta, besna i povređena.
Za razvijanje zdrave seksualnosti i povezanosti sa sopstvenim telom neophodno je da postoji samoprihvatanje, pozitivna slika o sebi, samopouzdanje, zdrava radoznalost i odsustvo stida i osećaja krivice. Kako su ove stvari često baš ono što nedostaje kao posledica nezadovoljavajućeg odnosa sa ocem, dete, tinejdžer, adolescent ulazi u svet odraslih sa nedovoljno istraženim sopstvenim emotivnim i telesnim potrebama, nesigurnošću, stidom, nepoverenjem prema suprotnom polu, pa čak i strahom od fizičke bliskosti.
Nepovezanost sa sopstvenom seksualnošću odražava se na samo u sferi seksualnog života, već i kao manjak samopouzdanja, nisko vrednovanje sebe, nemogućnost ostvarenja duboke bliskosti sa partnerom, ali i kreativne blokade, problemi sa novcem (jer seksualna energija je tesno povezana sa kreativnošću i stvaranjem, koje dalje vodi i ka materijalizaciji u smislu novca), poteškoće u drugim sferama života, poput toga da osoba ne ume da se opusti i da sebi dozvolu da uživa u životu.
Ovaj mehanizam češće će se ispoljiti kod osoba muškog pola, ali na određene načine može biti prisutan i kod žena. Kao posledica teškog odnosa sa ocem, posebno ako je postojalo nasilje, bilo verbalno, emocionalno ili fizičko, prema majci, detetu ili oboma, odrasla osoba će preuzeti sličan model ponašanja.
Imaće potrebu za dominacijom, kontrolom, ugnjetavanjem i agresijom ne samo prema drugim ljudima, već i prema sebi. Ovo se čak može manifestovati kao kažnjavanje sebe i samopovređivanje. Takođe, ovo će biti i snažan otpor prema autoritetu bilo koje vrste, ali i otežani međuljudski odnosi i komunikacija jer osoba nosi u sebi intenzivne emocije koje ne ume da obradi i kanališe na zdrav način, već ih ,,istresa” na druge ljude.
Mogli ste da primetite da se radi o vrlo ozbiljnim povredama i posledicama koje se značajno odražavaju na život i sve njegove sfere, počev od stupanja u zdrave i kvalitetne odnose, brigu o sebi, samopoštovanje i samopouzdanje, materijalno i karijerno ostvarenje, a posebno emotivno, psihološko, ali i fizičko zdravlje i blagostanje. Ukoliko ste se prepoznali u nekom delu ovog teksta, verovatno ste svesni da nije lako živeti sa ovim ranama. Možda ste sami na određene načine pokušali da ih zalečite ili možda ozbiljno radite na tome, ali ono što definitivno može značajno olakšati i ubrzati put isceljenja jeste rad sa stručnjakom.
Sami možemo dosta toga, ali uz stručnu pomoć možemo mnogo više. Nemojte oklevati da zatražite pomoć i olakšate sebi put isceljenja.
Reference:
Andrija Stokić – Instagram
7 signs of a father wound