Šta je toksična pozitivnost i kako je prepoznati kod sebe i drugih?

Pojam toksična pozitivnost (ili kako se još naziva – pozitivna toksičnost) odnosi se na uverenje da je poželjno i dozvoljeno doživljavati isključivo pozitivna, prijatna osećanja kao što su radost, sreća, zadovoljstvo, dok se neprijatna osećanja i iskustva potiskuju, negiraju, izbegavaju. Ova perspektiva insistira na tome da pojedinci zadrže pozitivan stav bez obzira na okolnosti, u suštini zanemarujući istinske emocije kao što su tuga, strah ili anksioznost, koje u svakom slučaju postoje. Čak i kada se nalazimo pred velikim životnim izazovima, stalno čujemo dobronamerne savete da „ostanemo pozitivni“ i podsećanja da je „moglo biti gore“. Takva uveravanja, iako su dobronamerna, često zaobilaze stvarnost situacije.

Kako je pozitivnost postala toksična?

Živimo u savremenom dobu, punom neproverenog onlajn sadržaja i fotošopiranih slika. Takav sadržaj, posebno pred mlade, postavlja veliki pritisak kome je teško odoleti. Može se reći da je toksična pozitivnost nastala iz potrebe da se oseća ono što, zapravo, često nije u skladu sa realnošću, kao vid odbrane od iste. Ovaj mehanizam odbrane se smatra disfunkcionalnim jer osoba, faktički, sebi nameće zahtev da ne sme da bude ranjiva, da uvek mora da bude pozitivna i jaka, što nije u skladu sa ljudskom prirodom. Nemogućnost tela i uma da apsolutno izbegnu stres, neprijatne emocije i iskustva, kod osobe onda mogu biti okidač za osećanja anksioznosti, krivice, bespomoćnosti, nesigurnosti, te uverenja da zbog toga nije dovoljno dobra.

Toksična pozitivnost je nešto što se u značajnoj meri propagira u virtuelnom svetu. Pritisak da razmišljamo ,,samo pozitivno’’ je sveprisutan. Ne prođe dan, a da svako od nas ne naiđe na poruke da život treba posmatrati kroz ružičaste naočare, koje su zamarajuće ništa manje nego senzacionalistička crna hronika.

Mnogi će reći: ,,Pa, zar to nije super? Svi bismo želeli da imamo moć da se uvek fokusiramo samo na pozitivno’’. Međutim, to ipak nije nešto što bi trebalo da bude cilj sam po sebi. Iza toga se mogu kriti mnoge zamke za naše zdravlje, bilo da toksičnu pozitivnost prepoznajemo kod sebe, bilo kod osoba u svom bliskom okruženju, s kojima kroz komunikaciju stičemo utisak da se naša osećanja ne uvažavaju. U poslednje vreme, sve češće se stavlja znak jednakosti između optimizma i toksične pozitivnosti, što je pogrešno.

Optimizam vs. toksična pozitivnost

Optimizam se smatra važnim faktorom mentalnog zdravlja. Međutim, optimizam ne podrazumeva negaciju neprijatnih emocija i životnih problema, ni to da moramo da budemo srećni po svaku cenu. Treba, dakle, praviti razliku između optimističkog stava: ,,Iako je teško ovo kroz šta prolazim, verujem da ću naći rešenje i da neće uvek biti kao što je trenutno’’ i toksično pozitivnog: ,,Ma, biće sve u redu, neću da se nerviram, samo pozitivno’’.

U prvom slučaju se validiraju neprijatne emocije, ali i sopstveni kapaciteti da se one podnesu i na funkcionalan način prevaziđe teška situacija, dok se u drugom neprijatne emocije negiraju, daje se zahtev da se one potisnu, a da će se situacija već nekako razrešiti (uglavnom se ima viđenje da će se to desiti samo od sebe, isključivo pozitivnim razmišljanjem, bez potrebe da se preduzimaju određene akcije ka promeni).

To što smo mi neko neprijatno osećanje potisnuli, negirali ili izbegli – gurnuli pod tepih – ne znači da će ono nestati. Ono će ostati u nama sve dok ga ne obradimo na adekvatan način. Ako neobrađenim osećanjima pridodamo i uverenje da je sreća jedina dozvoljena emocija koju moramo da osećamo bez obzira na okolnosti, te da je ranjivost nedopustiva, to će biti pogodno tlo za razvoj emocionalnih problema i, uopšteno, različitih problema i mentalnog i fizičkog zdravlja, o čemu svedoče i brojna istraživanja.

Zašto je loše izbegavati neprijatna osećanja?

Svi smo skloni tome da težimo ka sreći i zadovoljstvu. Rađamo se sa principom zadovoljstva, koji se odnosi na izbegavanje neprijatnosti i na težnju ka prijatnosti. Međutim, svako osećanje koje je prisutno u ljudskom emotivnom sklopu – tu je sa razlogom.

Osećanja nastaju kao manifestacija naše procene značenja i važnosti određenih situacija i događaja. Imaju zadatak da nam pomognu da što bolje odreagujemo i odgovorimo na njih. U skladu sa tim, potrebno je znati i da je svako osećanje koje je u skladu i u srazmeri sa situacijama kroz koje prolazimo i koje se ispoljava na društveno prihvatljiv način, zapravo, zdravo i prirodno osećanje. Ako doživimo neki gubitak, zdravo i prirodno je da osećamo tugu. Ako neko narušava naše granice, zdravo i prirodno je da osećamo ljutnju. Ako nešto narušava našu sigurnost, zdravo i prirodno je da osećamo strah. Ako smo mi nešto pogrešili i/ili nekog povredili, prirodno je da osećamo kajanje.

Ignorisanje i potiskivanje neprijatnih osećanja, kao i izbegavanje suočavanja sa stresom i problemima vode u anksiozne poremećaje, depresiju, bolesti zavisnosti itd, ali i u hipertenziju i druge kardiovaskularne bolesti, dijabetes, gojaznost, hormonske disbalanse, gastritis…

Kako prepoznati toksičnu pozitivnost?

Kod osoba koje neguju toksičnu pozitivnost, odgovor na stresne događaje sastoji se dominantno u razuveravanju (jer je cilj što pre se odbraniti od bilo kakvih neprijatnosti), pre nego u empatiji, kako prema sebi, tako i prema drugima. Empatija ˗ saosećanje podrazumeva davanje prostora neprijatnim emocijama (bilo sopstvenim ili tuđim) da se ispolje, da se uvaže i razumeju, da se čuje ono što te emocije poručuju. To se kosi sa uverenjem da su neprijatna osećanja pogrešna, koje je prisutno kod osoba sa toksičnom pozitivnošću.

Takođe je prisutna sklonost da svoju toksičnu pozitivnost nameću svom okruženju, usled čega druga strana uglavnom oseća da njene emocije i potrebe nisu uvažene, da nema adekvatnu podršku, da je njena priča opterećujuća za sagovornika, a u krajnjem slučaju može početi da razvija i pogrešno uverenje da zaista nešto sa njom nije u redu kada ne vidi ništa pozitivno, da je preemotivna, predramatična i sl. Karakteristika toksične pozitivnosti je i da je ona često neprikladna i da se primenjuje u situacijama gde joj nije ni vreme ni mesto, te može da nanese dodatnu patnju.

Ovo su neki od primera načina komunikacije u kojima je prisutna toksična pozitivnost:

• kada kažete da je jako težak ispit koji spremate, osoba sa toksičnom pozitivnošću će reći: ,,Ma, šta je to za tebe’’;
• ako kažete da na poslu trpite mobing, osoba sa toksičnom pozitivnošću će reći: ,,Treba da budeš srećan/-na što makar imaš posao, mnogo je onih koji su nezaposleni’’;
• ako kažete da ste raskinuli dugu vezu i da ste tužni zbog toga, osoba sa toksičnom pozitivnošću će reći: ,,Ma, sigurno ćeš ti brzo naći novog partnera/-ku’’;
• kada kažete da se suočavate sa anksioznim poremećajem ili depresijom, osoba sa toksičnom pozitivnošću će reći: ,,Sve je to samo u tvojoj glavi, samo misli pozitivno’’;
• ako kažete da vas član porodice ne poštuje i da želite da prekinete kontakt, osoba sa toksičnom pozitivnošću će reći: ,,Taman posla, pa to je tvoja krv, morate se voleti i održavati kontakt bez obzira na sve’’;
• ako kažete da ste imali spontani pobačaj, osoba sa toksičnom pozitivnošću će reći: ,,Mlada si, imaš vremena za još pokušaja’’.

Takođe će u svakodnevnom govoru češto biti prisutne fraze: ,,Sve se dešava s nekim razlogom, ko zna zašto je to dobro’’, ,,Samo pozitivna energija!’’, ,,Negativa ne pomaže!’’, ,,Nemoj da plačeš/da brineš/da se nerviraš’’, ,,Ne misli na to’’, ,,Uvek može gore’’, ,,Gledaj to sa vedrije strane’’, ,,Predaja nije opcija, nikad ne odustaj’’, ,,Kad mogu ja, možeš i ti’’, ,,Samo mir i ljubav’’…

Umesto toga, ono što je sigurno svakome od nas mnogo korisnije i važnije da čujemo kada sa nekim podelimo problem jeste, na primer: ,,Čujem da ti je teško, normalno je što se tako osećaš u toj situaciji’’, ,,Tu sam za tebe, nisi sam/-a’’, ,,Kako mogu da ti pomognem?’’, ,,Zajedno ćemo to prebroditi’’, ,,U redu je da se tako osećaš, u redu je što plačeš’’, ,,Nekad je u redu i da odustaneš’’… Kroz ovakve poruke dobijamo validaciju sopstvenih osećanja (pa i sopstvene ličnosti), kao i prostor da ih na adekvatan način obradimo.

Kako izbeći zamke toksične pozitivnosti?

Srž problema toksične pozitivnosti jeste upravo ono na čemu se ona temelji – neprihvatanje neprijatnih emocija kao sastavnog dela života. Odbacivanje svega što je bolno, teško, frustrirajuće vodi u iskrivljenu realnost, a to dalje u zanemarivanje mentalnog i fizičkog zdravlja. Stoga, da bi se ova zamka izbegla, potrebno je prvenstveno raditi na razvoju emocionalne inteligencije. Najadekvatnije će se razvijati kada se na tome radi od detinjstva, kada porodična atmosfera tome pogoduje i kada su roditelji model emocionalno inteligentnih osoba svojoj deci. Nažalost, ovo vrlo često u praksi nije slučaj.

Emocionalna inteligencija podrazumeva prepoznavanje i prihvatanje svih osećanja kao dopuštenih i relevantnih (kako sopstvenih tako i tuđih), te njihovo ispoljavanje na konstruktivan način. Takođe, sastavni deo zdravog emocionalnog funkcionisanja jeste i uvid da su emocije naša reakcija na datu situaciju, što sprečava poistovećivanje emocija sa sopstvenom ličnošću – ako imamo ,,loše’’ emocije, ne znači da smo mi loši.

Ne treba sebe osuđivati zbog toga što imamo negativne misli i neprijatna osećanja i moramo im dati prostor koji zaslužuju. Nekada je korisno da pretočimo svoja osećanja u reči i zapišemo ih jer na taj način možemo da smanjimo intenzitet emocija kao što su tuga, bes i bol. Ukoliko neka osoba u vašem okruženju ima problema, a sa njima se bori toksičnom pozitivnošću, na vama je da to prepoznate i ponudite savet toj osobi. Taj savet upravo treba da bude taj da se suoči sa svojim osećanjima. Ipak, ne treba biti nametljiv u davanju bilo kakvih saveta jer ljudi vrlo često nisu spremni da čuju određenje stvari.

Sledeći, važan korak jeste da treba da prihvatimo osećanja koja ne želimo da imamo. Drugim rečima, da prihvatimo da je u redu da ne budemo u redu. Potom bi trebalo da naučimo da budemo uravnoteženo pozitivni, odnosno da imamo nadu da će sve biti u redu, dok još uvek osećamo tugu ili strah. Nakon toga treba da budemo realni. Moramo da se oslonimo na svoju ličnost i snage koje imamo.

Psihoterapijski rad (kao i bilo koje neosuđujuće, podržavajuće okruženje), takođe, može unaprediti vašu emocionalnu inteligenciju, bilo da kod sebe prepoznajete obrasce toksične pozitivnosti, bilo da ste njom okruženi pa razvijate uverenje da ste neadekvatni jer se Vaša neprijatna osećanja ne razumeju i ne tolerišu.

Preporučujemo i ove članke:

• Kako nas popularna psihologija ponekad dovodi u zabludu?
• Moć validacije: Ključni uticaj roditelja na emocionalni razvoj dece
• Šta je emocionalna inteligencija i zašto je toliko važna?
• Šta je emocionalna pismenost i kako je razvijati?

Referenca:
Zamke toksične pozitivnosti