Šta se krije iza mržnje: Kako nastaju manipulativni odnosi i zašto žene ostaju u njima?

U svojoj knjizi Muškarci koji mrze žene i žene koje ih vole dr Susan Forward i Joan Torres govore o ženomrscima. ,,Nije li ovo preterivanje?’’, pomislila sam, i čak sam odložila knjigu na par dana. Međutim, čitavši već radove dr Susan Forward, jedne od vodećih američkih terapeuta za žrtve zlostavljanja i trauma, imala sam jaku potrebu da shvatim o čemu govori.

Pročitavši knjigu do kraja, shvatila sam o čemu je reč, predstavljeno kroz dubinska psihološka objašenjenja i vrlo plastične primere, i želim da deo saznanja i objašnjenja podelim sa vama, kako bi nekom možda bilo od pomoći.

Ponašanje ženomrzaca

Kada govorimo o ženomrscima, radi se o o muškarcima koji se prema ženama ponašaju na sledeći način:

• uporno nastoje da kontrolišu to kako žena živi i kako se ponaša, čineći sve da je učine zavisnom od sebe;
• verbalno ih napadaju, zastrašuju vikom, pretnjama i povlačenjem u ljutito ćutanje;
• često ih vređaju i ponižavaju;
• često menjaju raspoloženja (iz čista mira se premetnu iz šarmantnog u besnog muškarca);
• pokazuju izrazitu ljubomoru i posesivnost;
• okrivljuju ženu za sve što krene naopako u vezi, ali i povodom bilo čega drugog.

To su i muškarci koji imaju problem u nekoj oblasti života i za koje žena oseća potrebu da ih spasava, verujući da će njena ljubav moći da promeni njega ili da promeni okolnosti.

Ovakvi muškarci na početku veze su sušta suprotnost pomenutog ponašanja. Ljubazni su, predusretljivi, nežni, strastveni, sve dok ne shvate da su pridobili ženu. Međutim, vremenom, postaju nesnosni i ne kaju se zbog svojih ispada. Kada nastupe napadački i loše prema ženi, ona na to reaguje odbranom, izvinjenjima, povlačenjem, što muškarac doživljava kao odobrenje za dalje takvo ponašanje. Ono što ženu zbunjuje i sve dublje je uvlači u kandže ovog odnosa je to što, između napada ovakvog manipulativnog ponašanja, muškarac ume da bude brižan, nežan, ljubazan, da se izvinjava za ono što je rekao ili uradio, da obećava da se neće ponoviti i sl.

Ovakav muškarac od žene očekuje da mu čita misli, da bude njegova ,,večita dojilja”, da bude čvrsta kao stena i uvek savršena.

Načini manipulacije i zlostavljanja

Ženomrzac ima širok spektar metoda psihičkog zlostavljanja:

• otvoreni napadi;
• skrivene pretnje;
• verbalni napadi;
• nemilosrdna kritika;
• posredni napadi;
• poricanje;
• prebacivanje krivice;
• nedopuštanje ženi da se žali;
• fizičko zlostavljanje.

Ovi muškarci mogu kontrolisati razne aspekte ženinog života, ili više njih:

• seksualni aspekt (uskraćivanje intime, kritika seksa, seksualna grubost, seksualna prezahtevnost);
• kontrola novca;
• kontrola ženinog društvenog života;
• kontrola porodičnih veza i dece (ljubomora na decu, napad na ženu kao majku, pridobijanje dece, fizička grubost prema deci)…

Šta žene drži u ovoj zamci?

Iako neki mogu pomisliti da žena ostaje u ovakvom odnosu jer je mazohista, to nije istina. Mazohizam je stanje u kome osoba uživa u bolu. U odnosu sa ženomrscem, žena zapravo traga za načinom da dođe do više ljubaznosti i nežnosti i pokušava da izbegne bol.

Šta je u tom nastojanju u najvećoj meri zadržava u vezi:

• Zamka ljubavi – zavisna ljubav: prinudna, nagonska potreba za partnerom, zbog ,,redovnih doza’’ lepih emocija koje dobija između epizoda maltretiranja;
• Paradoks jake žene (osećanje sopstvene vrednosti žena veže za muškarčevo mišljenje o njoj bez obzira na to koliko je uspešna na bilo kom životnom aspektu, i to vremenom degradira njeno generalno samopouzdanje);
• Kockarski fenomen – žena veruje da se maltretiranje neće više ponoviti i željno iščekuje sledeću epizodu lepog ponašanja, koja se uvek ponavlja, ali se ne zna u kojim intervalima;
• Uverenje da je njen zadatak da ga izbavi i ,,popravi’’, traganje za ,,čarobnim ključićem’’;
• Zamka nade – nešto će se dogoditi i muškarac će se izmeniti;
• Zamka straha (strah od toga kako će se zbog njega osećati, strah od toga šta bi on mogao učiniti, strah od usamljenosti i sopstvene nesposobnosti za život bez njega);
• Uverenje da je on dobar, a ona loša;
• Uverenje da on sve to čini samo da bi ona postala bolji čovek;
• Stokholmski sindrom – taoci vremenom počinju da brane svoje otmičare, da ih sažaljevaju ili čak vole.

Kako muškarci nauče da mrze žene?

Veliki deo nasilnog ponašanja prema ženama zapravo služi da bi se sakrila ogromna teskoba koju ovi muškarci osećaju u vezi sa ženama. Oni veruju da će žena, ako ih zavoli, steći moć nad njima i da će ih povrediti i napustiti. U nastojanju da ublaži taj strah, ženomrzac se, najčešće nesvesno, trudi da potisne moć žene u svom životu, lišavajući je samopouzdanja, kroz pomenute metode psihičkog zlostavljanja i manipulisanja.

Uzroci koji dovode do ovakvog muškarčevog obrasca ponašanja prema ženi nalaze se u porodičnim odnosima u detinjstvu muškarca, i to:

Tiranski otac i majka žrtva

• Kada je majka žrtva, može se desiti da zameni uloge sa sinom, i na sebe preuzme ulogu bespomoćnog deteta, a od sina očekuje da postane njoj roditelj. Tada dečak misli da je njegov zadatak da usreći majku, a pošto nije dorastao tome, niti to ume, u njemu se javlja, i kroz život raste, osećaj krivice i neuspeha. Taj osećaj se vremenom pretvara u ozlojeđenost, koju muškarac u odraslom dobu ispoljava prema partnerki. Ovakvim odnosom majka stvara kod sina strah i opterećenost ženskim potrebama kasnije u životu, za koje on veruje da nije sposoban da ih ispuni (kao što nije mogao ni kao dete), i odatle oštra reakcija na svako partnerkino ispoljavanje ličnih potreba. Takođe, muškarac nosi sa sobom iz ovog odnosa i strah od napuštanja uz istovremenu duboku zavisnost. Svako dete od majke očekuje da ispuni njegove želje i da bude centar njenog sveta. Kada dečak shvati da od majke žrtve to ne dobija, a ne može da se okrene ocu zbog straha od nasilja, te potrebe dečak potiskuje, i one se kasnije ispoljavaju u njegovom odnosu prema ženama – od partnerke očekuje da se prema njemu ponaša kao majka, što nikad nije imao u detinjstvu. Dodatno, muškarac iz ovakvog odnosa stiče i sledeća uverenja: – Majka (a kasnije partnerka) ne može da živi bez mene; – Ženama ne mogu verovati; – Ako ne ispunim majčine (ženine) potrebe, razočaraću je.
• Kada je i otac ženomrzac, tiranin i nasilnik – dečak ima model po kome nastavlja da se ponaša i sam. Otac je suviše pasivan ili suviše strog, pa se dečak okreće majci kao centru svog sveta i postaje previše zavisan od nje. Dečak ima samo dve mogućnosti kad odraste: može biti kao majka, što znači biti slab, bespomoćan ili žrtva, ili biti kao otac i imati osećanje moći i kontrole. Poruka koju ženomrzac primi kao dečak glasi: Maltretiranje žene je prihvatljivo (zastrašiti ih, povrediti i poniziti) i muškarci su moćni, dok su žene bespomoćne. Otac koji sinu ne omogući alternativu majčinskom uticaju, ostavlja dečaka samog sa njegovim strahom i paničnom ranjivošću, kao i zavisnošću od njegovih unutrašnjih potreba. Paradoksalno je, ali tačno, da ljudi mogu postati samostalni, zreli i odgovorni samo ako su u detinjstvu ispunjene njihove potrebe koje proističu iz njihove zavisnosti kao deteta.

Pasivan otac i dominantna majka

• Kada majka pokazuje preteranu kontrolu i zaštitu – ona sve zna najbolje, meša se u živote svih članova porodice, a muž je u njenoj senci. Nezadovoljna je svojim brakom i potpuno se posvetila sinu, i nastavlja sa takvim ponašanjem i kada on odraste. Roditeljska ljubav je jedina ljubav čiji krajnji cilj mora biti razdvajanje, kako bi dete (posebno dečak) izgradilo sopstveni identitet, osamostalilo se i izgradilo svoje samopouzdanje, uz roditelja koji će biti tu kao podrška, a ne kao zamenska figura. Kada je majka preterano zaštitnička i kontrolišuća prema sinu, ona sputava i sužava razvoj svog sina i čini da se on oseća bespomoćno i nesposobno, sprečava ga da razvije adekvatan nivo frustracione tolerancije i ometa njegov proces učenja kroz životna iskustva. Takav dečak odrasta u muškarca sa uverenjem da će uvek dobiti šta i kad hoće, a, sa druge strane, postaje zavisan od partnerke kao što je pre toga bio od majke.
• Pasivan otac, odbijajući da se suprotstavi dominatnoj majci, ne samo da ne učestvuje u formiranju emocionalnog razvoja sina, već mu šalje poruku da su žene sklone preteranoj kontroli i da ih se treba plašiti (Ako ovo dopustiš svojoj partnerki, završićeš jadan i uništen kao ja). Dakle, svako iskazivanje moći od strane partnerke znači pretnju po sigurnost muškarca, a i najbezazlenije iskazivanje mišljenja partnerke se doživljava kao ženin pokušaj da preuzme prevlast i kontrolu nad njim. Može se očekivati da će muškarca koji je odrastao u ovakvoj porodici privući slaba žena, jer se plaši jakih. Međutim, njega zapravo najčešće privuku jake žene, jer ga ,,vuče’’ podsvesna potreba da prekroji staru porodičnu istoriju i da uspe u onome u čemu otac nije – da kontroliše i savlada snažnu ženu.

Majka sklona zlostavljanju

Dečak koga majka zlostavlja i kažnjava oseća se bespomoćnim, nedoraslim i uplašenim. Sa druge strane, dečak ipak zavisi od majke kako bi zadovoljila njegove dečije potrebe. Majčina surovost ga zato ne odbija, već ga još više vezuje za nju, u grčevitoj potrazi za njenom ljubavlju i utehom. Kako je majka prva žena u njegovom životu, ako je ona izvor straha i ambivalentnih osećanja, u dečaku će se istovremeno razviti duboka mržnja prema ženama i snažna potreba za njima.

Odbojna, hladna majka

Ovakva majka uskraćuje dečaku toplinu, emocije i razmenu. Kada dečak odraste, žene smatra hladnim, lažljivim i bezosećajnim, i sve što je manje od potpunog predavanja i davanja njemu (što mu je nedostajalo u detinjstvu), u njemu pokreće stari osećaj lišenosti. Sa druge strane, odbojna majka će često kažnjavati sina kada iskaže svoju prirodnu potrebu za njom, pa on shvata da su potrebe neprihvatljive i sramotne, te su onda i partnerkine. Njene potrebe ga suviše podsećaju na njegove, pa ih ne priznaje.

Dakle, opisani muškarci nose u sebi ambivalentna osećanja prema ženama: strah od zavisnosti i strah od napuštanja. Po godinama zreli ljudi, oni su psihički još uvek preplašeni dečaci, koji su odrastali uz majke koje nisu adekvatno umele ili mogle da odgovore njihovim potrebama, ili očeve koji su bili ili nasilni ili pasivni.

Sva ponašanja kojima se ženomrzac služi da bi preuzeo kontrolu nad svojom partnerkom proističu iz dubokog straha od napuštanja. U nameri da ga se oslobodi, muškarac pokušava da zadobije kontrolu nad ženom podrivajući njeno samopouzdanje, kako bi ona postala zavisna od njega i kako ga nikada ne bi napustila.

Oblikovanje u detinjstvu

U detinjstvu formiramo sliku o sebi, koren svog samopouzdanja i obrazaca razmišljanja i ponašanja. Porodica u kojoj odrastamo utiče na formiranje naše ličnosti, tu naučimo kako i šta da mislimo i osećamo o sebi i prema sebi , ali i šta da očekujemo od drugih. Roditelji zadovoljavaju naše osnovne životne potrebe i kao deca smo zavisni od njih. Takođe, za njih mislimo da su moćni, najpametniji, da imaju monopol na istinu i mudrost. Stoga, kada roditelj donosi sud o detetovoj vrednosti, bilo putem reči ili postupaka, to postaje detetova činjenica, istina koju nosi dalje kroz život, jer roditelj zna najbolje.

Iz uloge devojčice, poistovećujemo se sa majkom, učimo šta i kako znači biti žena i kako se ponašati prema muškarcima, a i uopšte. Sa druge strane, otac nam je prvi uzor kako se muškarci ponašaju prema ženama, a odnos naših roditelja nam daje prvu i najvažniju predstavu o tome kako se ljudi u paru međusobno odnose.

Poruke koje primamo kao deca postaju suština našeg doživljaja sveta, nas samih i drugih ljudi. Te poruke ne moraju uvek biti izrečene, već češće pokazane, kroz ponašanje roditelja i osoba koje su nam najbitnije u detinjstvu.

Kako žene nauče da vole ženomrsce?

Najčešći uzroci koji dovode do toga da žene budu privučene i svojevoljno ostanu uz muškarce ženomrsce su:

Pokorna, zavisna majka i tiranski, dominantan otac

Kada je majka servilna, pasivna i zavisna od supruga i nema dovoljno snage da zaštiti sebe u vezi sa dominatnim suprugom, takvim ponašanjem ona šalje nesvesnu poruku ćerki da je svet neprijateljsko mesto bez muškarca, da su žene bespomoćne i zavisne od muškaraca i da je u muškim rukama sva vlast u vezi. Pošto majka veruje da nije sposobna da se sama brine osebi, ćerki takođe šalje i poruku da vezu sa muškarcem mora zadržati po svaku cenu, čak i cenu svog dostojanstva i samopoštovanja.

Strah od gubitka očeve ljubavi

Ako se otac često ponaša neprijateljski prema ćerki, verbalno je i fizički zlostavlja, ona to ne doživljava kao nepravdu niti zamera ocu, već češće smatra da je očev bes izazvala svojim greškama. Tako devojčica formira uverenje da sa njom nešto nije u redu i da mora da je otac u pravu što se ljuti na nju, jer on najbolje zna.

Ukoliko se dešava da, između ovih izliva besa, otac pokazuje nežnu stranu i ume da bude pažljiv prema ćerki, to nju dodatno zbunjuje. Devojčica tada formira sliku muškarca mitskih razmera, pa pošto je upoznala uživanje u toplini njegove nežnosti, još teže doživljava njegove surove napade besa, za koje nikad ne zna kad će se ponoviti. Otac je devojčicin prvi i najvažniji muškarac u životu i ona će učiniti sve za njegovu ljubav, za to da se ponove retki momenti iskazane ljubavi i pažnje. Takav obrazac će ponavljati kasnije u odnosu sa partnerom.

Nije vam bilo dozvoljeno da pokazujete bes

Nekim devojčicama u detinjstvu nije bilo dozvoljeno da iskazuju bes, jer roditelji nisu znali kako da se postave pri tome. Kada se dete ćudljivo ponaša, mnogi roditelji to doživljavaju kao svoj neuspeh, osećaju se bespomoćno i da su izgubili kontrolu. Bes je jedna od osnovnih emocija i važno je da detetu bude omogućeno da ga ispoljava na adekvatan način. U mnogim porodicama od devojčica se očekuje da budu fine, blage naravi, da se ponašaju ,,damski’’, pa roditelji stoga ne dozvoljavaju nikakav pokazatelj besa. Kod nekih devojčica to dovodi do okretanja besa ka njima samima, jer nijedna neispoljena emocija ne može da nestane, već samo da promeni smer i oblik ispoljavanja. One pokušavaju da ublaže taj osećaj besa suviše predusretljivim i pokornim načinom ponašanja, kojim treba svima da pokažu da su dobre i fine. Takvo ponašanje prenose i u kasnije, zrelo doba. Međutim, time ulaze u začarani krug, jer što su predusretljivije, to drugi  više prelaze preko njihovih potreba i osećanja, one postaju sve više besne, a zatim još predusretljivije da bi savladale taj bes, i tako u nedogled.

Nije vam bilo dozvoljeno da pokazujete bilo koje emocije

Kada devojčici nije dozvoljeno da iskaže bol ili tugu ili nezadovoljstvo, kada tom prilikom roditelji odbijaju da je uteše ili joj kažu da je ružna kada plače, možda je i ignorišu, poruke koje dobija su: ,,Ako se osećaš loše, razlog je u tvojim nedostacima’’ i ,,Ako ti je potrebno da te uteše, znaj da drugima izgledaš odbojno’’.

Takve devojčice u odraslo doba sa sobom nose osećanje usamljenosti i izdvojenosti kada stvari krenu loše, i same sebe kažnjavaju i prekorevaju što se loše osećaju, što još više podgreva njihov bol. Neretko one u zrelom dobu izbegavaju bolne odluke i sukobe.

Drama kao način života

Žene koje su kao devojčice odrastale u porodici u kojoj je uvek bilo neizvesno ko će kako da se ponaša, u kojoj je očevo promenljivo raspoloženje dirigovalo stanjem i tokom života ostalih članova porodice, dramu shvataju kao prirodan obrazac porodičnih odnosa. Često se radi o ocu alkoholičaru ili nasilniku, ili psihički nestabilnoj ličnosti, ili jednostavno osobi koja ispoljava svoje nezadovoljstvo afektivno, bez obzira prema drugima. Atmosfera u takvim domovima se sastoji od ogromne napetosti kombinovane sa elementima ljubavi, pažnje i nežnosti, i tako devojčice primaju poruku da je drama, suštinski, sastavni deo ljubavi. Prepirka, napetost i drama su ,,normalne’’ i poznate, a na zaokrete od očajanja ka radosti, od ljubavi ka mržnji, devojčica gleda kao na dokaz ljubavi.

Otac sklon kontroli ćerke u pubertetu

Neki očevi se osećaju nelagodno uz svoju adolescentsku ćerku, čija seksualnost se budi i koja iskazuje svoju potrebu za nezavisnošću. Uz to se kod njih može javiti i zbunjujuće, zabranjeno a nesvesno osećanje privlačnosti prema svojoj ćerki, što prouzrokuje očeve grube reakcije, zabrane i kontrolu njenog ponašanja, iskazivanje ljubomore i posesivnosti. Pubertet i adolescencija su već, sami po sebi, težak period za devojčicu, u kome u isto vreme ima potrebu i za osamostaljivanjem, ali i za podrškom članova porodice. Ako naiđe na nemogućnost zadovoljenja obe te potrebe zbog pomenutog očevog ponašanja, devojčica će steći uverenje da sa njom nešto nije u redu, i, istovremeno, potisnuće svoju ženstvenost i prigušiti svoj ženski aspekt ličnosti, kako bi zadovoljila oca. Sve će to dovesti do narušavanja njenog samopouzdanja.

Ludilo za dvoje

I ženomrzac i njegova partnerka nalaze se u vezi koja ih ne zadovoljava, naučili su u detinjstvu da svet dele na ,,moćne’’ i ,,nemoćne’’, a da sebe doživljavaju kao slabe i nemoćne. Autori knjige ovakav odnos nazivaju ludilom za dvoje i navode primere u kojima ono što se spolja vidi ne mora obavezno da odgovara onome što se zaista dešava u tom odnosu.

Razmena zabranjenih osećanja

Često se dešava da nas, na nesvesnom nivou, privuče partner koji će umesto nas ispoljiti osećanja koja su nama najnelagodnija i za koja smo naučili da nam nisu dozvoljena. Ako je u pitanju bes kod žene koja sebi ne dozvoljava da ga ispolji, ona će u ženomrscu videti nekoga ko će ispoljiti deo njenog besa. Sa druge strane, ženomrzac koji uglavnom oseća stid zbog svojih neispunjenih potreba, koji se nelagodno oseća sa emocijama tuge i bespomoćnosti, to čini upravo kroz partnerkino ponašanje. Ovakva ,,razmena zavisnosti’’ dovodi do toga da oba partnera, zapravo, vremenom prezru jedno drugo upravo zbog onoga zbog čega su najpre privukli jedno drugo, doduše na nesvesnom nivou.

Stres, bes i zavisnost

Potisnuti bes je jedan od glavnih izvora stresa, koji žena koja je u vezi sa ženomrscem okreće prema sebi. Samo neke od posledica stresa su: čir, kolitis, hronični zatvor, migrene, povišen pritisak, depresija, poremećaj sna itd. Neke žene se pak bore protiv stresa razvijajući sklonost ka fizičkim zavisnostima. Na ovakav način žena kažnjava samu sebe, opet nesvesno. Takođe, ona veruje da zbog toga što pati ima pravo na brigu i sažaljenje i često nalazi opravdanje za svoj ostanak u vezi.

Otvoreno i posredno neprijateljstvo

Neke žene vrlo jasno i otvoreno iskazuju neprijateljstvo prema partneru ženomrscu, što njemu samo daje još više povoda za surovo ponašanje. Sa druge strane, neke žene ispoljavaju neprijateljstvo prikriveno, time što nešto ne čine: ,,zaboravljaju’’ na sitnice koje muškarcu znače, seksualno su uzdržane, postaju hladne i povučene u komunikaciji.

Veza u kojoj jedan partner može da izrazi bes, a drugi ne, zasniva se na ozbiljno poremećenoj ravnoteži snaga. Iako deluje da je muškarac moćniji i jači, zapravo je obrnuto, jer je muškarac mnogo zavisniji od žene nego ona od njega, samo što ona to ne shvata. Bez obzira koliko moćno delovao, on se oseća moćnim samo kada nju podređuje i kontroliše, dok je preplavljen strahom od napuštanja, potrebom za kontrolom, snažnom posesivnošću. Stoga, kada žena jednom nauči da tačno proceni svoju pravu snagu, naći će se u mnogo boljem položaju od njega, sposobna da izmeni svoje ponašanje i kvalitet života.

Predlozi za promenu ženinog stava, emocija i ponašanja

• Potrebno je da vi, kao žena, najpre osvestite svoje emocije, a posebno one koje su vam neprijatne i neprihvatljive – bes, tuga, razočarenje, očaj, krivica, frustracija.
• Mnoge od nas nisu svesne da su naše emocije posledica naših misli. Za ženu je važno da nauči da razlikuje misli od osećanja i da preuzme kontrolu nad njima. (Npr. iza emocije straha od partnera mogu stajati sledeće misli: ,,Nešto loše će mi se dogoditi. Mogao bi me povrediti ili napustiti’’. Ili, osećanju besa mogu prethoditi sledeće misli: ,,Kada ga se ne bih plašila, rado bih ga ošamarila’’).
• Sledeći korak odnosi se na ponašanje žene, kao direktnu posledicu misli i emocija. Bilo bi dobro da razmislite i zapišete svoje ponašanje u vezi (da li se stalno izvinjavate, da li potiskujete osećanja, da li udovoljavate partneru, da li plačete često i sl.). Zatim bi bilo dobro da priznate sebi kako se partner ponaša prema vama (nastoji da vas kontroliše, vređa vas, optužuje, ljubomoran je i posesivan, traži da se odreknete nečega vama važnog i sl). Ova zapažanja su bolna, ali dovode do iskrenosti prema sebi i zaustavljaju samozavaravanje.
• Definišite cilj koji želite da postignete.
• Jedno vreme samo posmatrajte svoje reakcije na partnerove napade i beležite ih, kako biste imali jasan uvid u svoje emocije i misli, što će vas dovesti do sve predvidljivijih sopstvenih reakcija.
• Donesite odluku da se i dalje ponašate na isti način – iz razloga da biste shvatile da imate moć nad svojim mislima, emocijama i ponašanjem, i da to više ne radite automatski. Na taj način postajete aktivne, umesto da samo reagujete, što će uticati na smanjenje vašeg osećaja bespomoćnosti.
• Vežba: Na nalepnicama zapišite sve negativne osobine koje vam partner pripisuje, a zatim sve vaše pozitivne osobine, kakve ste stvarno. Zatim zamislite da ste dvorac i oko sebe izgradite bedem od pozitivnih nalepnica sa svojim pozitivnim osobinama. Sada zamislite da je dvorac pod opsadom i to na način da sve negativne nalepnice napadaju dvorac poput strela i padaju u jarak sa vodom, nemoćne protiv čvrstine bedema, sazdanog od pozitivnih nalepnica.
• Zamislite svog partnera kako se ponaša najgore što ume prema nekoj drugoj ženskoj osobi do koje je vama jako stalo. Tako ćete shvatiti da njegovo ponašanje ima malo veze sa vama.
• Izmenite pogled na svog partnera, tako što ćete sebi postaviti sledeća pitanja u vezi sa njegovim ponašanjem:
• Da li stalno kritikovanje, nametanje krivice i podbadanje spadaju u odnos pun ljubavi?
• Da li bi se razuman čovek naljutio zbog takve sitnice?
• Da li mene okrivljuje za ono za šta sam nije spreman da preuzme odgovornost?
• Ima li iko pravo da se ponaša prema drugom ljudskom biću ovako kao on prema meni?
• Negujte sebe dok prolazite kroz ovaj proces, učinite za sebe ono što biste nekoj osobi koju volite.
• Potražite stručnu pomoć uz koju ćete savladati svoj bes i strahove i promeniti svoja negativna uverenja o sebi. Zapamtite da je traženje pomoći kada vam je potrebna pokazatelj vaše hrabrosti i snage!
• Vrlo jasno definišite šta je ono što želite da ubuduće dobijete u tom odnosu i kakvo ponašanje partnera želite da tolerišete. Postavite jasne granice tako što ćete pripremiti rečenice sa kojima ćete istupiti prema partneru ubuduće (npr. ,,Nije u redu da mi se tako obraćaš’’, ,,Ne dopuštam da vičeš na mene’’, ,,Ljudi kojima je stalo do mene ne ponašaju se prema meni tako’’, ,,Ovoga puta me nećeš uplašiti’’, i sl.). Cilj ovoga nije da promenite njega, već njegovo ponašanje prema vama! Bilo bi dobro da ovo najpre vežbate sa nekim, najbolje uz stručnu podršku.

Promenom svog ponašanja u vezi sa ženomrscem, žena će pomoći ne samo sebi, već i deci, ako ih ima. Naposletku, uz svu patnju koju je prošla, važno je znati i poverovati u to da na svetu postoje mnogi divni, pažljivi i osećajni muškarci, koji će ceniti njeno društvo i jedinstvenost.

Drage žene, ne gubite nadu i poverenje, koji su, uz samopoštovanje koje budete povratile, najlepši dar koji imate da ponudite sebi i svetu u kome živite.

Preporučujemo i ove članke:

• Ambivalencija: Normalnost ili ludilo uma?
• Hipersenzitivnost: 26 znakova da si visokosenzitivna osoba
• Ljubav ili ipak ne: Saznaj da li se nalaziš u zavisničkom partnerskom odnosu
• Strahovi: Kada nam služe, a kada gospodare?

Tekst objavljen u časopisu ,,SENSA”, septembar 2020.

Autor: Ana Rodić