Veliki broj ljudi je pretrpeo neki vid traumatičnog iskustva u detinjstvu. To mogu biti fizičko nasilje, seksualno zlostavljanje, emotivni napadi, zanemarivanje…
Bez obzira na oblik, bilo koji vid traumatičnog iskustva ne nestane u potpunosti u kasnijem periodu života. Ovakva iskustva prate osobu tokom čitavog života, proganjajući njen svakodnevni život a da ona toga uopšte nije svesna. Prema tome, važno je da, ko god je imao tešku prošlost ili detinjstvo, pre svega razume ovaj problem i nauči kako da ga reši.
Prva reakcija ljudi kada čuju za nečiju traumatsku prošlost (ili kada razmišljaju o sopstvenoj) jeste da kažu kako to treba samo da se ostavi u prošlosti, tamo gde i pripada, drugim rečima, da treba „zaboraviti na to“. Ipak, ljudi ne shvataju da je to kao da se nekom ko je slomio nogu kaže da zaboravi na bol.
Tačno je da su se ti nemili događaji dogodili davno, ali je bol i dalje prisutan. Prema tome, psiha kod takvih osoba nije isceljena ili nije isceljena u potpunosti. Tako je i sa slomljenom nogom, osim što je bitna razlika u tome što ne možemo fizički videti oštećenu psihu.
Ispod su samo neki od primera traumatičnih iskustava u detinjstvu i posledica kojih osoba nije svesna u zrelom dobu.
,,Roditelji su me tukli dok sam bio dete i nisam traumatizovan”, reče čovek koga je bivša partnerka prijavila za nasilje.
‚‚Kada sam bio dete, ostavljali su me da plačem sam dok ne bih zaspao i to je bilo toliko loše da nisam izlazio napolje”, reče čovek koji svaki dan provodi na društvenim mrežama i ima problem sa spavanjem.
,,Kažnjavali su me dok sam bio dete i dobro sam”, reče čovek koji svaki put kada napravi grešku sebi izgovara reči pune mržnje kao oblik samokažnjavanja.
‚‚Dok sam bila dete, roditelji su stalno vršili pritisak na mene”, reče žena koja i dalje ne razume zašto su svi njeni partneri na kraju postali agresivni.
‚‚Kada bih postala hirovita kao mala, tata bi me zaključavao u sobu da učim sama i danas ja to cenim”, reče žena koja pati od anksioznosti i ne razume zašto se toliko plaši da bude u malim prostorima.
‚‚Roditelji su mi govorili da će me ostaviti samu ili da će me dati strancu kada bih bila besna, ali nemam traume”, reče žena koja stalno moli za ljubav i oprašta neverstva samo da se ne bi osetila napušteno.
,,Roditelji su me kontrolisali samo pogledom i vidi kako sam dobra ispala”, reče žena koja ne može da uspostavi kontakt očima sa autoritativnim osobama, a da se ne oseti posramljeno.
‚‚Kao mali dobijao sam batine kaišem i danas sam dobar čovek‚ čak profesionalac”, reče čovek koga su komšije prijavile policiji zbog pijanstva i urlanja na ženu.
‚‚Roditelji su me terali da učim ono što može da donese pare i vidite kako mi dobro ide”, reče čovek koji sanja o petku svaki dan jer je očajan zbog toga što radi posao koji nije ono što je on želeo.
‚‚Kada sam bila mala, oni su me terali da sedim mirna sve dok ne pojedem svu hranu iz tanjira, a čak su me i nasilno hranili – nisu bili kao ovi današnji popustljivi roditelji”, reče žena koja ne razume zašto ne može da ima zdrav odnos prema hrani i zašto je u adolescentnom dobu razvila poremećaj ishrane.
‚‚Majka me je naučila da totalno poštujem njene ćuške papučama”, reče žena koja mora da konzumira cigarete kako bi kontrolisala svoju anksioznost.
‚‚Zahvalan sam mami i tati za svaki udarac i kaznu, jer da to nisu radili ko zna šta bi sa mnom bilo”, reče čovek koji nikada nije mogao da uspostavi zdrave partnerske odnose i koga sin stalno laže jer ga se boji.
I tako idemo kroz život, slušajući ljude koji tvrde da su dobri ljudi bez trauma, a paradoksalno, živimo u svetu punom nasilja i ranjenih ljudi.
Ako razmislite o tome, shvatićete da će oni koji su bili zlostavljani ili zanemareni u sebi stvoriti osećaj da nešto nije u redu sa njima i da je svet strašno i opasno mesto. To predstavlja perspektivu iz koje oni žive svoje živote. Da biste bolje razumeli kako traumatska prošlost može i dalje da progoni ljude, obratite pažnju na sledeće poređenje koje je zasnovano na iskustvima ljudi:
Isceljenje je moguće. Potrebno je vreme, strpljenje, ljubav, energija, fokus i saosećanje. Učenje o efektima traumatskih iskustava predstavlja veoma koristan prvi korak. Ljudi sa takvom prošlošću mogu da steknu bolje samorazumevanje, a ljudi u njihovoj okolini kojima je stalo do njih mogu da steknu znanje koje im je potrebno da budu prava podrška i više saosećajni. Sve ovo može da pomogne u ograničavanju nevolja koje ,,duhovi” iz prošlosti mogu da izazovu u životu.
Postoje razne metode koje mogu da pomognu u isceljivanju trauma. Neke su manje efektivne, a neke veoma efektivne, a ovo zavisi od traume, pojedinca i svakako terapeuta odnosno osobe koja pomaže osobi da se opet poveže sa sobom. Samo neke od njih su:
Reference:
Kako prepoznati i izlečiti traume iz detinjstva?
Dnevna doza mentalnog zdravlja
Imate samo ovaj text koji je kratak ali jasan i dovoljan. Ali sta dalje..sta ako ja hocu da radim sa tim nekim ko je sposoban da razume i da radi na ovako teske teme?
Marijana G.
27. avgust, 2020. u 14:53Odličan tekst. Iskren, direktan i osvešćujući. To je, zapravo, ono što rad 1 na 1 kroz coaching donosi- iskrene odgovore koji se kriju u našem nesvesnom.
Hvala za ovaj tekst. Sa zadovoljstvom ću mu se vraćati u svom radu. 🙂
Branislav
27. avgust, 2020. u 18:17Hvala na komentaru Marijana 🙂 sa zadovoljstvom! P.S. Radimo na tome i da naši registrovani korisnici mogu da sačuvaju tekstove na svom nalogu pa će na taj način lako moći da im se vraćaju kad god žele.